Андерсенове бајке

                  Оловни војник 

Било некад двадесет пет оловних војника. Сви су били браћа јер су се родили из једне старе кашике. Пушке су имали на рамену, а главе су држали укочено; униформе су им биле дивне, црвено-плаве.

„Оловни војници!“ биле су прве речи које су допрле до њихових ушију кад се отвори поклопац кутије у којој су лежали. То је, пљеснувши рукама, повикао неки дечачић који је војнике добио на поклон за свој рођендан, и одмах их поређао по столу.

Војници су били потпуно исти, само се један  једини нешто разликовао од других: имао је само једну ногу. Пошто је изливен на крају, то за њега понестаде мало олова. И поред тога, он је стајао исто тако чврсто на једној нози, ако и остали на две, и баш се он највише истакао, као што ћемо чути.

На столу на ком су се нашли било је много других играчака, али је у очи највише падаo  диван, картонски дворац кроз чије мале прозорчиће се могло погледати унутра. Пред дворцем је стајало ситно дрвеће око малог огледала, које је требало да представља језеро; воштани лабудови пливали су по том језеру и одражавали се на њему. Све то је било прекрасно, али најлепша је била девојчица која је стајала на средини отворене капије дворца. И она је била од папира, али је имала хаљину од белог тила. Плава трака јој је била причвршћена на рамену и представљала јој је шал, украшен златним розетама великим као њено лице. Госпођица је држала руке пружене напред, јер беше играчица; једну ножицу држала је тако високо подигнуту увис да оловни војник није могао да је запази, него је мислио да и она, слично њему, има само једну ногу. „То би била жена управо за мене!“, помисли војник,  „Али је тако отмена, живи у дворцу, а ја имам само кутијицу, и то заједничку за нас двадесет пет другова; не, то не би било место за њу! Али морам се, ипак, упознати са њом.“  И он се прикри иза бурмутице која је стајала на столу, отуда је могао добро да посматра дивну, малу даму, која је стално, не губећи равнотежу, сатјала на једној нози. Кад паде вече, војници се вратише у кутију, а сви људи у кући пођоше на спавање. Сад играчке почеше да се играју најразличитијих игара: „гостију“, „балова“, војници су звецкали у кутији јер су желели и они да се играју, али нису могли да подигну поклопац. Крцко Орашчић се превртао преко главе, писаљка се играла са таблицом; беше таква граја да се и канаринац пробуди и поче говорити – и то у стиховима. Једино се оловни војник и мала играчица нису мицали са својих места – она је стајала на прстима једне ноге с рукама напред испруженим, а он на једној нози и ни на тренутак не одвајајући очи од ње. На часовнику изби дванаест часова и – трас! Одскочи поклопац бурмутице, али у њој не беше бурмут, него мали, црни ђаволак; била је то бурмутица са опсеном.

„Војниче!“ рече ђаволак „да ли би хтео да мало скренеш поглед?“ Али војник се направи да није чуо. „Сутра ћемо се обрачунати!“, рече ђаволак.

Ујутро, кад су деца устала, ставише оловног војника на прозор, и не зна се да ли је то учинио ђаволак или промаја, тек-прозор се отвори и војник полете стрмоглавце с трећег спрата, просто му зазуја у ушима. Тренутак – и он је стајао на плочнику с ногом увис: глава у шапци и бајонет беху му се зарили између камења плочника. Служавка и дечак су одмах сишли да га траже, али, мада су готово нагазили на њега, не успеше да га запазе. Да је војник викао: „Ево ме!“ свакако би га нашли, но он је сматрао како му не приличи да виче пошто је био у унуформи.

Поче да пада киша, јаче, све јаче, и најзад се претвори у прави пљусак. Када је престала да пада, наиђу два улична дечака. „Гледај!“ рече један, „ту лежи оловни војник! Дај да га провозамо чамцем!“

И они од новина направе чамац, ставише у њега војника и пусте га да плови низ канал, а они трчаху са стране, тапшући рукама. Боже мој, какви су само таласи били у јарку! Струја је била веома  јака, што није чудо, после толиког пљуска. Папирни чамац је поскакивао горе-доле, па се вртео у круг, тако да војнику заигра срце, али он то ничим није показивао, остао је постојан, наставио да гледа право испред себе, и пушку држи на рамену. Одједном, чамац западе под неку дугу греду, и наста мрак као у кутији. „Куда да пловим“, помисли војник, „све је ујдурма оног ђаволка! Ах, само да је сада у чамцу поред мене она госпођица из двора, не би марио да буде чак и већи мрак.“ Уто се појави огромни водени пацов који је живео под гредом. „Имаш ли пасош?“ упита пацов, „одмах ни покажи свој пасош!“ Али, војник је ћутао и само је чвршће стегнуо своју пушку. Чамац појури, а пацов за њим. Ух, како је шкрипао зубима и довикивао сламкама и трескама: „Држите га, држите га! Није платио царину! Није показао свој пасош!“ Али струја је била све јача; на оној страни где се завршавала греда војник је већ видео дневну светлост; истовремено чу такав шум који би и најхрабријег човека  могао заплашити. При крају мостића, вода се из јарка уливала у канал, а то је за војника било опасно баш као што би за нас било када бисмо запловили низ велики водопад. Струја га је носила тако брзо, да се више није могао зауставити. Чамац је јурио напред, а јадни војник се држао укочено, нико није могао рећи да му се видео страх у очима. Чамац се завртео, напунио водом и почне да тоне. Вода се прели војнику преко главе. Тада он помисли на дражесну малу играчицу, коју никад више неће видети,а у ушима му зазвучаше речи:

Напред војниче, у бој,

Не жали шивот свој!

Тада се папир поцепа,  војник упаде у воду, и у том тренутку прогута велика риба. Какав настаде мрак! Још страшнији него под гредом јарка. И како је тесно! Али, војник се држао постојано – лежао је држећи пушку на рамену. Риба се праћакала и правила необичне скокове. Најзад се смирила. Војнику се учини као да га је изненада обасјала муња. Поста потпуно видно, и неко повика: „Оловни војник!“

Ствар је у томе што су рибу упецали, продали на тргу,пренели у кухињу, где је девојка разрезала великим ножем. Са два прста ухватила га је око паса и однела у собу,  где сви пожелеше да виде салвног човека који је путовао светом у рибљем трбуху. Али, војник се нимало није узохолио. Ставише га на сто, и – шта се све не дешава на свету – војник се нађе у истој соби у којиј је био некад,; виде исту децу и исте играчке на столу, прекрасни дворац и дивну, малу играчицу која је још увек стајала на једној нози, док је другу дизала високо увис. Ни она се није променила. Оловни војник је био ганут и умало не проли  оловне сузе, али то не би било пристојно и он се уздржа. Он је само гледао у њу и она у њега; али ништа нису говорили једно другом.

Онда један од дечака зграби војника и без речи га баци право у пећ; мора да га је на то навео онај ђаволак из бурмутице.

Војник је стајао у јарком пламену и било му је неизрециво вруће, само он није знао да ли га то пали обична ватра или изгара од љубавног пожара. Он изгуби своје боје, но да ли се то десило за време лутања или од туге и јада – нико није могао да каже.

Он је гледао у малу госпођицу и она је гледала у њега; он је осећао да се топи, али још увек је гледао храбро, држећи пушку на рамену.

Неко нагло отвори врата, ветар промаје понесе малу играчицу и она се вину као силфида* и долете у пећ, право до војника, блесну у пламену и нестаде. Војник се растопи у безоблични грумен, и када је служавка сутрадан изгртала пепео, нађе га у облику малог оловног срдашца. Од играчице су остале једино розетице, поцрнеле као угаљ. 

силфида–  женски ваздушни дух, вила

Принцеза на зрну грашка

Био једном неки краљевић који је хтео да се ожени принцезом, али правом правцатом принцезом. Тако је обишао цео свет да би је нашао, али му се свуд испречило нешто на путу. Принцеза је било врло много, али да ли су то биле праве, правцате принцезе, није могао никако да докучи, јер је увек било нечег што му је сметало. Вратио се кући сав потиштен, јер није нашао своју принцезу.

Једне вечери било је страховито невреме: севало је, грмело је, киша је пљуштала, једном речју-било је ужасно. Тада неко закуца на капију дворца, а стари краљ пође да је отвори.

А напољу је стајала једна принцеза. Али како је изгледала од кише и ружног времена! Вода јој је цурила с косе и одела и сливала се у врхове ципела,па на пети опет излазила, – а она је тврдила да је права, правцата принцеза!

„То ћемо ми већ дознати“, помисли краљица али не рече ништа, већ оде у спаваћу собу, уклони сву постељину и стави зрно грашака на дно постеље; затим узе двадесет душека и стави их преко зрна грашка, а одозго још двадесет перина од гушчијег перја.

Ту је требало да преноћи принцеза.

Ујутро је запиташе како је спавала.

„О, врло лоше!“, рече принцеза, „готово целе ноћи нисам ни тренула. Ко зна шта је било у тој постељи?! Лежала сам на нечем тврдом тако да сам по целом телу модра и зелена. То је страшно!“

Тако су се уверили да је она права, правцата принцеза јер је кроз двадесет душека и двадесет перина од паперја осетила зрно грашка. Тако нежан није могао бити до праве, правцате принцезе.

Краљевић је узе за жену, а зрно грашака однесоше у уметнички музеј, где се и сада може видети, ако га неко није узео.

Видите, то је једна истинита прича.

Девојчица са шибицама 

Било је страшно хладно. Падао је снег, спуштало се вече. Било је то последње вече у години, вече уочи Нове године. По тој хладноћи и мраку, ишла је сиромашна девојчица гологлава и босонога. Она је, додуше, имала папуче када је пошла од куће, али шта би јој помогло! Папуче су биле врло велике, раније их је носила њена мајка. Мала их је изгубила када је пожурила преко улице да избегне кола која су бесно јурила. Једну папучу није могла да нађе, а другу зграби неки дечак, који рече да ће је употребити као колевку када буде имао деце.

Тако иде девојчица босих ножица, црвених и модрих од зиме. У некој старој кецељи носила је пуно сумпорних шибица, а један свежањ држала је у руци. Нико их целог дана није купио од ње, нико јој није дао ни гроша. Гладна и прозебла, ишла је потиштена, јадница мала! Пахуљице су падале на њену дугу, плаву косу, која јој се тако лепо коврџала на потиљку.

Сви прозори били су осветљени и цела улица је мирисала на гушчије печење. Та било је вече уочи Нове године!

Тамо, у углу између две куће-једна се избочила мало више према улици од друге-девојчица седе и скупи се. Ножице је подвукла под себе, али јој је било још хладније, а кући није смела да иде, јер није продала ни један једини свежњић шибица није добила ни гроша па би је отац тукао. А и код куће је било хладно, једва да су имали кров над главом, ветар је дувао са свих страна, мада су оне највеће пукотине зачепили сламом и крпама. Ручице су јој биле готово укочене од зиме.Ах, једна шибица би јој добро чинила! Кад би смела  само да извуче једну, да је кресне о зид и загреје прсте. Извуче једну, врц! Како је букнула, како је пламсала! Био је то топао, јасан пламен, као мала свећа. Била је то чудесна свећа: девојчици се учини да седи поред велике гвоздене пећи, са сјајним месинганим куглама и месинганим постољем. Ватра је горела тако лепо и пријатно је грејала! Али, шта то би?Када је већ била испружила ноге да и њих загреје-пламен се угаси, пећ нестаде-седела је са изгорелим дрвцетом шибице у руци.

Кресну другу, она сине још светлије, и светлост обасја зид. Овај постаде прозиран као вео. Видела је собу: сто постављен, прекривен великим белим столњаком, а на њему скупоцени порцелан; печена гуска пуњена јабукама и шљивама дивно се пушила. И што је било још лепше, гуска скочи са чиније и стаде се гегати по поду са виљушком и ножем у леђима, ишла је право према сиротој девојчици! Тада се угаси шибица и остаде само хладни, дебели зид.

Она запали још једну шибицу, и сад се нађе под прекрасном јелком, још већом и богатијом од оне коју је видела недавно кроз стаклена врата код богатог трговца. Хиљаде свећа горело је на зеленим гранама и шарене слике-као оне с којима украшавају излоге-гледале су у њу.Мала пружи обе руке и- шибица се угаси. Свећице на јелки стадоше се пењати све више и више, и она виде да су то јасне звезде. Једна од њих паде и остави за собом дуг, светао траг на небу.

–      Сад неко умире! – рече мала, јер јој је тако казала бака, која ју је једина волела, али сад је и она била мртва.

Девојчица опет кресну једну шибицу о зид: око ње сину, а у том сјају стајала је бака, сјајна и блистава, блага и добра.

–      Бако!- викну мала – Поведи ме са собом! Знам да ћеш нестати кад шибица изгори, као што су нестали и топла пећ, и печена гуска и дивна јелка!

И девојчица брзо запали цео свежањ шибица; хтела је што дуже да задржи баку. Шибице су пламсале таквим сјајем, да је било светлије него у сред белог дана. Бака никад раније није била тако лепа, тако велика; она диже девојчицу у наручје и полете у сјај и радост, високо, високо! Више није било ни хладноће, ни глади, ни страха!

Али, у хладну зору, у углу крај куће седела је девојчица румених образа с осмехом на уснама. Била је мртва. Смрзла се последње ноћи старе године. Новогодишња зора јави се над малим телом девојчице, која је чврсто држала свежањ изгорелих шибица. Хтела је да се огреје, говорили су. Нико није знао шта је све лепо видела и у какав је сјај ушла са својом баком да се радује Новој години.

Ружно паче

Како је лепо било у пољу: лето у пуном јеку – житна поља се злате, јечам зелени, а доле код зелене ливаде је наслаганo сено. Рода корача на својим дугим црвеним ногама, нешто говори египатски, јер је тај језик научила од мајке. Око њива и ливада је велика шума, у којој леже скривена дубока језера. Да, заиста је дивно тамо у пољу. На сунчаној пољани налазио се стари замак опасан дубоким каналима. Од његових зидина па све до канала порастао је тако бујан и висок репух да се под његовим највећим лишћем могло сакрити дете и то у стојећем ставу. У том густом честару у свом гнезду седела је једна патка на јајима и досађивала се. Њој је већ досадило да седи тако дуго, јер јој нико није долазио – све остале патке су више волеле да пливају по каналима него да седе под репухом и с њом трабуњају. Најзад се у јајима зачуло кљување и танко „пију-пију“, оживјела су жуманца, љуске су почеле да пуцају и из њих су пачићи почели промаљати своје главице. „Ква-ква!“ , огласи се патка, а младунци пожурише.  Искобељавши се из љуски што су брже могли, пачићи се почеше огледати на све стране под том куполом од зеленог лишћа.Мати их је пустила да разгледају колико хоће, јер је зеленило здраво за очи. „Како је велики свет!“, чудили су се пачићи, јер су сада заиста имали много више места него кад су лежали у јајима . „Зар мислите да је то цео свет?“ , рече мајка патка. „Свет се простире далеко с друге стране врта, све до свештеникове њиве, али ја тамо још никада нисам била. Но, јесте ли ту сви?“, рекла је патка и погледала. „Не, нису сви. Највеће јаје још се није распукло. Па колико ћу још чекати? Већ ми је дојадило!“, рекла је патка и опет села. „Па, како је, како је?“, упита је њена стара пријатељица долазећи јој у посету. „Ах, с једним јајетом се још натежем!“, одговори патка која је седела на јајима. „Никако да се излеже паче. А погледај само ове! Најлепши пачићи на свету! Сви личе на оца, на оног мангупа што не долази ни да ме види.“ „Покажи ми то јаје што неће да се отвори!“, рекла је њена стара пријатељица. „Веруј ми то је ћуреће јаје. И мене су тако једном насамарили, па сам с младунцима муку мучила, замисли: боје се воде! Викала сам на њих, претила, гурала у воду – све узалуд, неће и неће! Дај да видим то јаје! Јесте, ћуреће! Боље ти њега остави учи пачиће да пливају!“ „Ипак ћу још мало на њему поседети!“, рече патка „ кад сам већ толико седела, могу још мало. „Како хоћеш“ , одговори стара патка и одгегала према води. Најзад се распукло и велико јаје. „Пију-пију!“ пијукну паче и изађе из јајета. Било је велико и ружно. Патка га стаде мотрити па рече у себи:“Ово је неко страшно велико паче! Ниједно не изгледа тако! Да заиста није ћуреће? То ћемо ускоро дознати! Мора у воду, па макар га морала сама гурнути! Ујутру освану прекрасан дан. Сунце је обасјавало зелени чичак, а мајка патка сише са целом породицом у јарак. Пљус! скочи у воду. „Ква, ква!“, поче патка дозивати, а пачићи једно за другим бућнуше у воду. Вода им се склопи над главом, али они одмах изронише и дивно запливаше. Ноге су ишле саме од себе и сви су запливали, чак и ружно сиво младунче. „Не, то није ћуре!“, помисли патка „гле како дивно весла ногама и како се право држи! То је моје рођено младунче. И сасвим је лепо када га човек добро погледа.“ „Ква, ква! Хајде сад са мном да вас уведем у свет и представим у пачјем дворишту. Само будите увек близу мене да вас нико не згази, и чувајте се мачке!“ И тако уђоше у пачје двориште.Ту је била страховита галама, јер су се две породице тукле око јегуљине главе и на крају је уграбила мачка. „Видите, тако је то на свету“, рече патка и облиза кљун јер се и њој јела јегуљина глава. „ А сад пожурите и поклоните се пред оном старом патком. Она је најотменија од свих овде, шпанске је крви. И видите, има на нози црвену крпицу, то је нешто изванредно лепо и највеће одликовање које патка може добити: то значи да не желе да је изгубе, и да је распознају животиње и људи. Журите се! Не кривите ноге унутра! Васпитано паче увек шири и забацује ноге као отац и мати! Гледајте, овако! Поклоните се и реците „ква“! И пачићи тако учинише. Друге патке око њих, погледаше их и рекоше сасвим гласно: „Гле! Таман нам још и ова багра треба, као да нас и овако нема доста! Фуј, како изгледа оно паче, њега нећемо трпети!“ И одмах долети једна патка и угризе ружно паче за врат. „Остави га на миру! Та оно никоме ништа не чини!“, повика мама патка. „Али је исувише велико и ружно!“, одговори патка која га је угризла,“зато га треба отерати!“ „Како имате лепу дечицу“, рече патка са црвеном крпицом око ноге, „сва су вам лепа сем овог које је испало некако рђаво! Чисто бих желела да га некако преудесите!“ „То се не може, ваша милости“, рече мајка патка „није леп, али је доброг срца и плива врло лепо, као и остали, чак и мало боље. Мислим да ће лепо порасти и с временом ће се смањити. Сувише дуго је остао у јајету и зато му стас није испао како треба!“, и при том поче миловати своје паче, „сем тога, патка је, па му то неће много сметати. Мислим да ће лепо ојачати и пробиће се некако кроз живот!“ „Други су ти пачићи дивни“, рече стара, „понашајте се као код куће, и ако нађете какву јегуљину главу, можете ми је донети!“ И осећали су се као код куће. Али су сирото ружно паче тукли, ударали и правили будалом и патке и кокошке. „Сувише је велики!“, говорили су сви; а ћуран који је рођен са мамузама, и стога мисли да је цар, наду се као једрилица под пуним ветром, пође право на јадно паче, заћурлика,а глава му сасвим поцрвене. Јадно паче није знало ни шта ће ни куда ће, било је очајно што је тако ружно и служи на поругу целом пачјем дворишту. Тако је прошао већ први дан, а касније је било све горе и горе. Сви су прогањали то јадно паче. Па и његова рођена браћа и сестре били су груби према њему и стално су говорили: „Наказо једна, да ти хоће мачак врат заврнути!“ Чак му је и мати једном рекла: „Дабогда те моје очи не гледале“ Патке су га уједале, кокоши кљуцале, а девојка што је хранила живину ногом га је ударала и терала. То је јадном пачету толико дозлогрдило да је једног дана прескочило ограду и побегло. Мале птице у грмљу су се преплашиле и разлетеле на све стране. „Побегле су зато што сам тако ружан!“ помислило је паче и затворило очи. Бежало је све даље док није стигло до мочваре где су живеле дивље патке. Ту је уморно и тужно паче прележало читаву ноћ. Кад су се ујутро дигле дивље патке, угледале су свог новог суседа. „Ко си ти, одакле си?“, питале су га оне, а паче се окретало на све стране и поздрављало их како је најбоље знало и умело. „Баш си ружан!“, рекле су му патке. „Али нама то не смета, само да се не жениш неком од нас!“ Јадно паче! Оно није ни помишљало на женидбу. Прижељкивало је само да га пусте да лежи у трски и да пије воду из мочваре. Ту је паче пролежало читава два дана, а онда су дошле две гуске, или боље речено, два дивља гуска. Још су били врло млади, па су били и врло дрски. „Слушај, друже!“, рекли су му они „страшно си ружан, али нам се свиђаш. Хоћеш ли с нама, па да будеш птица селица? Одмах ту, у суседној мочвари, има неколико лепотица дивљих гусака, све саме госпођице! Дивно гачу „га-га-га!“ Код њих можеш имати успеха иако си тако ружан! „Фијууу!“, тог тренутка два метка фијукнуше из ловачке пушке, оба гусана падоше мртва у шевар и вода се обоји њиховом крвљу. „Фију!“, поново се разлеже пуцањ и читаво јато дивљих гусака се диже из трске. Сада поче пуцњава за њима. То је почињао велики лов. Ловци су се притајили око мочваре, а неки су се попели и на дрвеће чије су гране падале на шевар. Плавичасти дим попут облака провлачио се између тамног дрвећа и дуго се расплињавао изнад мочваре, а ловачки пси су кроз шаш и трску јурили преко те мочваре. Како се само уплашило јадно паче! Закренуло је главу да је сакрије под крило, али у том тренутку пред њим се појавила страшна псина, исплазила језичину, а очи севају. Пас искези зубе, готово њушком да га такне, али га не такну, него оде како је и дошао. „Ох, хвала богу!“, одахну паче, „Толико сам ружан да ни пас неће да ме угризе.“ И тако је паче остало на миру. Оно се шћућурило, а око њега су одјекивали пуцњи све један за другим. Тек при крају дана настала је тишина, али се јадно паче није усуђивало ни да се помакне. Паче је још неколико сати тако притајено чекало, а онда је погледало око себе и наједном потрчало што га ноге носе. Дувао је ветар и паче је једва батргало преко њива и ливада. У касно предвечерје некако је стигло до једне сиромашне сељачке кућице, која је била тако трошна да ни сама није знала на коју ће се страну срушити. А ветар је дувао све јаче и јаче, и јадно паче је морало да седне да га ветар не би однео. Наједном паче опази да су врата на кући била тако накривљена да би се могло увући у кућу. У тој кући је живела једна старица са мачком и кокошком. Мачак, кога га је називала синчићем, умео је да извија леђа и да преде, умео је чак и искре да баца ако га неко у мраку уз длаку глади. Кокошка је имала врло мале и кратке ноге и зато су је звали Кратконога. Добро је носила јаја и старица ју је волела као рођено дете. Одмах ујутро су приметили страно паче и мачак је почео да фрче а кокошка да какоће. „Шта је ово?“, зачудила се старица и погледала око себе, али није добро видела, па помисли да је паче нека угојена патка што је овамо залутала, па узвикну: „Гле лепе ловине! Сад ћу имати и пачјих јаја! Само да није патак? То ћемо ми већ видети! И старица одлучи да сачека три недеље. Три недеље су прошле, али од јаја не би ништа. Мачак је био господар у кући, а кокош господарица. Стално су говорили: „Ми и свет!“, јер су сматрали да они представљају половину света, и то ону бољу. Паче је сматрало да се и другачије може гледати на те ствари, али кокошка није трпела његово мудровање. „Можеш ли ти да носиш јаја?“ питала га она. „Не могу…“ „Е, онда не отварај свој кљун!“ А мачак га је питао: „А умеш ли ти да извијаш леђа? Умеш ли да предеш и да длаком искре бацаш?“ „Не умем“. „Е, онда се не уплићи кад паметнији говоре!“ Снуждено и ојађено, паче се повукло у ћошак и почело да машта о свежем ваздуху и топлом сунцу. И наједном га обузела неодољива жеља да заплива. Није могло издржати па каже и кокошки. „Шта ти би одједном?“, зачуди се она. „Немаш пречег посла, па ти глупости у главу долазе. Боље би ти било да носиш јаја или да предеш, онда не би лудовао. „Ах, а тако је дивно пливати по води!“, уздахнуло је паче. „Нема ништа лепше него када зарониш и главом до дна дођеш!“ „Чудна ми задовољства!“, рече кокош. „Ти си пошашавио! Мачак је најпаметније створење које знам, па њега питај да ли он воли да плива и да рони! А о себи нећу ни да говорим! А питај и нашу стару газдарицу, од ње на свету паметније нема! Питај је да ли би она хтела да плива и да тоне на дно!“ „Ви мене не разумете!“, рекло је паче. „Ако те ми не разумемо, ко ће те онда разумети? Не мислиш ваљда да си паметнији и од мачка и наше газдарице, а о себи да и не говорим. Не дижи нос, драго дете, и захвали се створитељу за све добро којим си награђен. Зар ниси дошао у топлу собу и друштво од којег можеш нешто и да научиш? Али ти си жутокљунац и није нимало занимљиво с тобом друговати! Ја ти желим само добро, зато ти и говорим непријатне ствари. По томе се и познаје прави пријатељ. Побрини се само да снесеш јаје и да научиш да предеш или бацаш варнице.“„Мислим да бих радије пошао у свет.“ одговорило је паче. „Е, онда срећан пут!“ рече кокошка. И паче је заиста отишло. Оно је пливало и ронило, али су га због његове ружноће све животиње попреко гледале. Тако је дошла јесен. Лишће у шуми је пожутело, потамнело и опало. Ветар се поигравао с опалим лишћем и у ваздуху се већ осећала зима. Надвили су се облаци пуни кише и снега, а на огради је стајао гавран и од хладноће грактао: „Гра-гра!“ Јадном пачету су се приближили црни дани! Једне вечери кад је већ сунце залазило, иза грмља се у руменилу сунца појавило читаво јато дивних великих птица. Такве дивне птице паче још никада није видело, блиставо беле, дугих гипких вратова. То су били лабудови који су, кликћући и ширећи лепа, дуга крила, летели из тих хладних крајева у топлије пределе где се воде не смрзавају. Лабудови су летели високо, високо и мало паче је обузео неки чудан осећај. Оно се на води окретало попут неког точка, а онда је наједном истегло врат и подигло главу колико је могло и пустило тако снажан и продоран крик да се и само од њега уплашило. Паче никако није могло да одвоји поглед од тих дивних и срећних птица. Када их изгуби из вида поново зарони на дно, а када опет изрони било је изван себе. Оно није знало ни како се те птице зову, ни куда лете, али је осећало да их је заволело и да су му ближе него било ко до сада. Међутим, паче им није завидело, није му било ни на крај памети да пожели овакву лепоту за себе. Оно би било срећно када би га бар патке примиле у своју средину. Јадно ружно паче! А зима је била хладна, тако хладна! Паче је морало стално пливати да се вода не би заледила, али се отвор у ком је паче пливало ипак из ноћи у ноћ смањивао. Паче је морало свом снагом веслати својим ножицама да би спречило потпуно замрзавање воде, али је најзад сасвим малаксало, застало је и замрзло се у новој кори леда. Ујутро је наишао неки сељак, па када је видео шта се догодило, разбије лед својом десном кломпом и однесе паче својој жени. У њиховој кући паче се повратило у живот. Деца су хтела да се играју с њим, али оно је помислило да и она хоће да му нешто напакосте, па поче да бежи. Пало је у суд са млеком и оно се просу по поду. Жена врисну, рашири руке, а паче у страху упаде у суд са маслом, па у брашно и тек онда се, онако брашњаво, некако нађе на поду. Сада наста права гужва. Жена подиже грају и баци за њим машице, а деца уз смех и вику кренуше да га хватају. Сва срећа па су врата била отворена, те паче побеже напоље, завуче се под грм и изнемогло клону у свежи снег. И сувише би било тужно када би причали све невоље које је паче препатило током дуге зиме. Лежало је у малој бари међу трскама све док није дуго очекивано сунце опет засјало и огрејало. А онда су и шеве запевале и настало је дивно пролеће. Једног дана паче узмахну крилима, а она, сада ојачала, зашушташе јаче него икада раније и паче се вину увис. Паче још није ни дошло к себи од узбуђења, а већ се нашло у неком врту где су јабуке цветале и опијао мирис јоргована што се својим гранама наднео над воду дубоког канала. О, како је то све било дивно! Како је опијао дах пролећа! Шуштећи крилима и лагано клизећи по води, наједном су се иза жбуња појавила три бела лабуда. Паче је већ видело такве птице, али сада, када их угледа ту пред собом, обузе га неиздржива туга и оно уздахну: – Полетећу у сусрет тим краљевским птицама! Знам, убиће ме што се овако ружан усуђујем да им се приближим. Али нека! Боље је да ме они убију него да ме патке гризу, кокоши кљуцају и она девојка у дворишту ногама ћушка. Боље ми је да умрем тако него да скапавам на зими! И паче прхну у воду и заплива према дивним лабудовима, а када га лабудови угледаше, они уздигнутих крила полетеше према њему. „Ево, убијте ме!“, промуца јадно паче и наклони главу према води да тако дочека своју смрт. Али шта је то? На глаткој воденој површини види себе! То више није било оно незграпно, сиво и ружно паче, него прави правцати лабуд! Није било пресудно то што се излегао у пачијем гнезду, него то што је на свет дошао из лабуђег јајета! После свих оних невоља и страдања кроз које је прошао, млади лабуд је, ето, дочекао дане радости. И он је заиста знао ценити овај тренутак среће! Велики лабудови су пловили око њега и миловали га својим кљуновима. У врт је дотрчало неколико дечака и девојчица и почели су у воду бацати комадиће хлеба и зрневља. Наједном је најмлађи дечак узвикнуо: „ Ево новог лабуда!“ И сви остали се обрадоваше и запљескаше: „Нови лабуд! Нови лабуд!“ Поскакујући од радости, деца су отрчала по своје родитеље, а кад су се сви искупили око лабудова, сви су у један глас понављали:„Овај лабуд је најлепши! Најмлађи, а најлепши!“ Стари лабудови се измакоше и пред њим поклонише. Млади лабуд се застиди и сакри главу под лево крило. Од велике среће био је потпуно збуњен. Био је понесен осећањем изненадне среће, али не и осећањем охолости, јер ниједно добро срце није склоно охолости. Добро се он сећао тога како су га прогонили и исмевали, а сада му, ето, говоре да је најлепши међу овим дивним птицама. Расцветали јоргован пружа своје гране према њему, а сунце га греје тако топло и тако нежно. И млади лабуд рашири крила, издиже главу и из дубине срца закликта: „Кад сам био ружно паче, о оваквој срећи ни сањао нисам!“

Царево ново одело

Пре много, много година живeо је цар који је изнад свега волео нову одећу. Сав свој новац он је трошио на то да се што се лепше обуче. Није бринуо за своје војнике, није марио за позориште, ни за лов, желео је само да пред људима носи стално нова одела. За сваки сат у току дана имао је ново одело. И као што се за владара обично каже да је на већању, тако се о њему говорило:

„ Цар је у соби за облачење.“

У великом граду у коме је живео овај цар било је веома весело. Свакога  дана долазили је много странаца. Једнога дана дођоше и две варалице које за себе рекоше да су ткачи и да могу изаткати тканину каква се само замислити може. Сем необичних боја и шара ова је  тканина имала необичну особину – одело од ње начињено невидљиво је за сваког ко није способан за своју службу или је неопростиво глуп.

„О, то је одиста лепо одело!“, помисли цар, „ ако га будем на себи имао, могао бих се уверити који људи у мом царству нису погодни за место које заузимају. А моћи ћу и разликовати паметне од глупих. Та ми се тканина мора одмах изаткати!“

И даде цар тој двојици варалица унапред много новца, с тим да одмах почну с радом.

Варалице одмах поштавише два празна разбоја и почеше тобоже да раде. До касно у  ноћ су тако ткали на празним разбојима и све тражили да им доносе најфинију свилу и најчистије злато, и све су то трпали у своју торбу.

„ Баш бих желео да видим како напредује посао“,  помислио је цар. Али му је било мало нелагодно на помисао да човек глуп или неспособан за своје звање неће моћи да види ту чудесну тканину. Био је уверен да се он за себе нема шта прибојавати, али ипак је одлучио да прво пошаље неког другог да види како ствари стоје. Читав град је већ знао какву ће чудотворну моћ имати та тканина и сви су нестрпљиво очекивали ко ће се од њихових суседа показати као глуп а ко недостојан свог положаја.

„ Послаћу ја ткачима свог старог и поштеног министра“, одлучио је цар,

 „он ће најбоље да извади како иде са ткањем. Он је паметан и нико боље од њега не обавља своје дужности!“

И стари, честити министар уђе у одају где су оне две варалице ткале на празним разбојима.

„ Боже драги!“, помисли стари министар и разгорачи очи. „Па ја ништа не видим!“ Али ништа не рече гласно.

Преваранти га замолише да приђе ближе, па  га упиташе да ли му се свиђа шара и да ли су лепе боје. Они су показивали на празан разбој, а јадни стари министар, ма колико буљио очи, ништа није могао да види, јер ничега није ни било.

 „Господе боже!“, помисли министар. „Да ја нисам глуп? Никада то нисам помислио. Али то нико не сме сазнати! Зар ја нисам дорастао за свој позив? Не, не, не смем им рећи да не видим тканину!“

„ Па ви ништа не кажете!“, рече један од ткача.

„ О, тканина је савршена, прекрасна! Шаре су изврсне, боје су дивне!“, одговори стари министар гледајући у разбој кроз своје наочаре. „ Да, да, рећи ћу цару да ми се тканина изванредно допада!“

„ Веома нам је мило!“,  рекоше ткачи у глас и почеше набрајати боје и врсте шара своје тканине. Стари министар је пажљиво слушао како би то све могао поновити кад се врати у двор. Тако је и учинио. После овога варалице затражише још више новаца, још више свиле и још више злата. Рекли су да им то треба за ткање, а све су трпали у своје џепове. Ништа од свега тога није узето за ткање и они су и даље ткали, на празним разбојима. Мало затим цар посла још једног поштованог службеника да види како иде са ткањем и када ће тканина бити готова. Али и са тим службеником се догодило оно исто што и са министром. Он је гледао и гледао, али није видео ништа друго до празан разбој.

„ Зар није дивна тканина?“, упиташе га варалице показујући му и објашњавајући непостојеће шаре.

„ Глуп нисам“, помисли човек. „ Значи да нисам дорастао за  свој високи положај?Види, молим те! Ипак, не могу дозволити да други  то примете!“ И човек поче да хвали тканину коју није видео и да уверава ткаче колико му се свиђају њихове прекрасне боје и предивне шаре.

 „ Да, да, то је заиста прекрасно!“, рекао је цару када се вратио у двор. Читав град је сада причао само о тој прекрасној тканини. Сада је и цар хтео да види ту тканину док је још на разбоју. У пратњи читаве свите, међу којима су била и она два стара службеника који су већ били тамо, цар је дошао оној двојици варалица и затекао их како из све снаге ткају, али ткају без потке и основе.

„ Чаробно! Зар не?“, рекоше она два уважена службеника.

„ Изволите, ваше величанство, погледајте какве су дивне шаре, какве дивне боје!“ и показаше на празне разбоје, јер су веровали да  сви други виде ту тканину.

„Шта је ово?!“ помисли цар. „Ја ништа не видим! Па то је страшно! Та, ваљда нисам глуп? Или не заслужујем да будем цар? Па то би било најстрашније што би ме могло задесити!“

Није хтео да призна да ништа не види, па је тобоже задовољно клатио главом и, гледајући у празан разбој, понављао:

„ О, баш је, баш је лепо! Одајем вам највише признање!“

Сви чланови цареве свите гледали су и гледали, али ни они ништа нису видели, но сви су говорили као и цар:

„ Да, заиста је , заиста лепо!“

Почеше саветовати цару да се одмах на првој поворци која ће се ускоро одржати појави у одећи од те дивне тканине. Сви су били усхићени, од уста до уста је ишло: „ Дивно! Чудесно! Величанствено!“ Обојицу варалица цар је одликовао орденом витешког крста и доделио им титулу ткачког витеза.

Целу ноћ уочи свечане поворке, преваранти нису спавали него су шили поред шеснаест и више упаљених свећа. Сви су могли да виде како се тобоже журе да заврше цареву одело. Скидали су са разбоја непостојећу тканину, у ваздуху су је, тобоже, секли великим маказама, шили су је иглама без конца и најзад су рекли:

„ Ево, одело је готово!“

Цар приђе у пратњи својих најотменијих дворана, а варалице подигоше руке као да нешто држе и рекоше:

„ Ево панталона! Ево капут! А ово је плашт! Све је лако као паучина! Човек би могао помислити да на телу нема ништа, али у томе и јесте права вредност овог одела!“

„ Јесте!“ Заиста!“ потврдише  сви дворани иако ништа нису видели.

„ Хоћете ли сада, Ваше Величанство, бити тако љубазни да скинете своје старо одело!“ рекоше варалице. „Ново ћемо вам дати пред великим огледалом!“

Цар скиде са себе стару одећу и варалице почеше да му додају комад по комад нове одеће, а онда га ухватише око струка и почеше да му тобоже скуте намештају. Они тако послују око њега, а цар се пред огледалом само врти и окреће.

„ Боже, како је дивно сашивено! Као саливено је!“ дивила се сва царева пратња. „Каква шара, какве боје! Изврсно одело!“

 „ Ваше Величанство, напољу већ чекају носачи са балдахином што ће га у поворци носити над вашом главом!“ саопшти  командант параде. „Добро, добро, ја сам спреман!“ одговорио је цар. „Добро ми стоји, зар не?!“ И окрену се пред огледалом као да хоће да још једном пажљиво осмотри своју раскошну појаву. Коморници који су били задужени да му носе скуте подигли су их тобоже са пода и кренули за њим држећи руке у ваздуху и страхујући да се не би приметило да те скуте и не виде. И тако је цар ишао у поворци под дивним балдахином, а  сав свет окупљен на улицама и прозорима говорио је:

 „ Боже, како је дивно то царево ново одело! Како су му дивни скути! Како му све лепо стоји!“

Нико није хтео да призна да ништа не види, јер би тиме признао да је глуп и да није дорастао својој дужности. Ниједно царево одело, до сада, није изазвало такво одушевљење у народу. Али, наједном, неко дете повиче:

„Гледајте, па он је го!“

 „ Ах, боже мој, тај недужни гласић!“ забрзао је уплашени отац, али већ истог тренутка се у гомили поче ширити шапат:

 „ Дете каже да је цар го! Цар је го!“

И одмах затим почеше да вичу сви у један глас:

„ Цар је го!“

И цару би налагодно, јер се и њему самом чинило да су поданици у праву, али помисли у себи: „Морам издржати у свечаној поворци до краја“ Па се усправи и настави да корача још достојанственије, а за њим и његови коморници чврсто држећи скуте његовог новог одела које није ни постојало.

 

Цвеће мале Иде

„ Јадно моје цвеће, сасвим је увело!“ рече мала Ида.

„ Још синоћ је било тако лепо, а сад је сасвим повило главице. Зашто?“ упита она студента који је седео на дивану.

Много је волела тог студента, јер јој је причао најлепше приче и изрезивао тако смешне сличице: срца с малим дамама које играју, цвеће и високе дворове на којима су могла да се отварају врата и прозори. Био је прави весељак.

„ Зашто цвеће данас изгледа тако јадно?“ упита га још једном и показа му потпуно увео букет.

„ А знаш ли зашто?“ рече студент. „Цвеће је ноћас било на балу, и сад је обесило главице.“

„ Али цвеће не игра!“ рече мала Ида.

„ Игра!“ одговори студент, „ кад падне ноћ и када сви ми спавамо, оно почиње да скаче, и готово из ноћи у ноћ, приређује балове.“

„ А могу ли и деца да дођу на њихов бал?“

„ Што да не?“ одговори студент, „мале тратинчице и ђурђевци такође играју.“

„ А где то игра најлепше цвеће?“ упита мала Ида.

„ Јеси ли била кадгод ван града, тамо поред великог дворца, где лети живи краљ и где има диван врт пун цвећа? Сигурно си видела лабудове, који допливају до тебе када им бациш мрвице? Тамо се одржавају прави балови цвећа.“

„ Јуче сам са мамом била у том врту“, рече Ида, „ али са дрвећа је опало све лишће, и уопште није било цвећа. Где је оно? Лети сам га виђала, било га је тако много.“

„ Унутра је у дворцу“, рече студент, „ треба да знаш, чим се краљ и његова свита преселе у град, цвеће жури из врта у дворац, и тамо се забавља. То само да видиш! Две најлепше руже седају на престо, то су краљ и краљица, а црвене петлове кресте стану с њихове десне и леве стране, и клањају се- то су коморници. Потом стиже све оно најлепше цвеће, и почиње велики бал. Плаве љубичице су морнарички кадети, играју са зумбулима и шафранима, којима говоре „госпођице“. Лале и велики жути љиљани су старије даме које надзиру да сви лепо играју и да се пристојно понашају.“

„ А зар је цвећу слободно да игра у једном краљевском дворцу?“ упита мала Ида.

„ Па, нико и не зна за то“, рече студент. „ Истина, понекад се ноћу деси да наиђе, за тренутак, стари управитељ дворца с великим свежњем кључева, али се цвеће, чим чује њихов звекет одмах примири и сакрије иза великих завеса, и само провирује иза њих. – Нешто ми ту мирише цвеће- говори стари управитељ дворца, али не може да га види.“

„ То је врло забавно!“ рече мала Ида и пљесну рукама. „ А да ли бих могла ја да га видим?“

„ Свакако“, рече студент. „ Кад поново будеш туда пролазила, треба само да завириш кроз прозор. Сигурно ћеш га угледати. Ја сам данас завирнуо: на дивану је лежала испружена велика, жута бегонија и изигравала дворску даму.“

„ А можели цвеће из ботаничке баште да дође тамо?Може ли да превали толики пут?“

„ Па, разуме се“, рече студент „ ако хоће, може и да лети. Зар ниси никада видела оне дивне црвене, жуте и беле лептире? Изгледају као цвеће. Они су некада заиста и били цвеће, само су прхнули са својих стабљичица високо у ваздух, залепршали латицама као крилцима и полетели. Добро су се понашали, и зато су добили дозволу да лете и по дану, и не морају више да се враћају кући на своје стабљичице. И тако си их видела. Уосталом, можда цвеће из ботаничке баште никад није било у краљевском дворцу, можда и не зна да је ноћу тамо тако весело. Зато морам нешто да ти кажем: како ће се тек зачудити професор ботанике, онај што станује ту у близини, познајеш га ваљда? Када дођеш у његову башту, само реци неком од његових цветова да је у дворцу забава, и он ће то одмах рећи другима, па ће сви побећи тамо. Када професор дође у ботаничку башту и тамо не затекне ни један цвет, он неће ни помислити шта се с њим догодило.

 „Али како ће тај цвет рећи другима? Цвеће не говори!“

 „Не, не говори“, рекао је студент, „ али оно се споразумева покретима и знаковима. Зар ниси видела, кад само мало дуне ветрић, како цвеће клима главицама, маше листовима и трепери? Баш као да говори!“

„ А разуме ли професор тај њихов говор?“, питала га Ида.

 „Разуме! Једног јутра дошао је у башту и опазио једну велику коприву како лишћем даје знакове једном лепом, црвеном каранфилу и тим знаковима му говори: „Тако си леп, много те волим!“ Професору се то није допало, па удари коприву по листовима ( то су њени прсти ), али она га је тако ожарила да никада више није дирнуо у коприву.“

 „Баш је то занимљиво!“, насмејала се мала Ида.

„Како можете детету причати тако нешто!“, зачуо се глас досадног саветника који је дошао у посету и седео на дивану. Саветник није подносио студента и увек је гунђао, а нарочито је замерао кад би видео да он изрезује оне своје смешне и забавне сличице: крадљивца срца како на вешалима држи украдено срце, стару вештицу како јаше на метли и на носу држи свог мужа и томе слично.

Саветник то није подносио и увек је понављао: „Како можете детету пунити главу таквим стварима! То су глупе измишљотине!“

Међутим, малој Иди се свиђало то што је студент говорио о њеном цвећу и о томе је дуго размишљала. Цвеће је сву ноћ плесало, па је било уморно, и зато је обесило главице. Сигурно је било болесно. Зато она узе свој букетић цвећа и оде до својих играчака што су се налазиле на столу и у ладици. Њена лутка Софија је спавала у својој постељи, али јој Ида рече: „Софија, мораћеш да устанеш из постеље и да ноћас спаваш у ладици. Знаш, моје јадно цвијеће је болесно, па нека легне у твоју постељу, можда ће се тада опоравити!“ Ида подиже своју лутку, али она је била намргођена и није хтела да каже ни једну једину реч – наљутила се што не може да остане у свом кревету. Онда Ида положи цвеће у луткину кревет и прекри га малим покривачем. Рече му да мирно лежи, а она ће му скувати чај да би оздравило и ујутро устало. А да му сунце не би ударало у очи, она навуче завесицу око његове постељице. Читаво вече је Ида размишљала о томе што јој је студент причао, а када је и она морала на спавање, није се могла уздржати а да не провири испод завесе где су се налазили зумбули и лале њене мајке. И она им шапне:

„Знам ја да ћете и ви ноћас на бал!“

Међутим, цвеће се правило као да ништа не разуме, није трепнуло ни једним јединим листом. Али, мала Ида је сада знала да се цвеће претвара. У кревету дуго није могла да заспи. Размишљала је о томе како би било лепо када би могла да види како цвеће плеше у краљевском дворцу и о томе да ли је заиста и њено цвеће тамо било. У том размишљању су јој се склопиле очи и она је утонула у сан.

Усред ноћи Ида се пробудила. Сањала је о цвећу и студенту. Опет је саветник грдио студента зашто јој пуни главу својим глупостима. Али у спаваћој соби је било сасвим тихо, на столу је горела ноћна лампа, а отац и мајка су мирно спавали.

„Баш бих волела знати да ли је моје цвеће још у Софијином кревету?“, помислила је Ида, подигла се и погледала према одшкринутим вратима. Цвеће и њене играчке били су на свом месту. Мала Ида ослухну за тренутак,чинило јој се да неко свира на клавиру, али сасвим сасвим тихо и тако нежно како никада раније није чула.

„Сада сигурно сви цветови играју! Боже, како бих волела да то видим!“, помислила је Ида, али се није усудила да устане да не би родитеље пробудила.

„Кад би барем цвеће хтело овамо да  дође!“ – мислила је Ида, али цвеће није долазило, а она нежна музика и даље се чула. Она је звучала тако дивно да Ида више није могла да издржи, склизнула је из кревета и провирила у собу. О, какву је лепоту  угледала! У соби није горела лампа, али све се прекрасно видело. Месец је кроз прозор обасјавао читав под и све се видело као по дану. Сви зумбули и лале налазили су се на поду сврстани у два дугачка реда. Ниједног више није било на прозору, а на дасци су стајале само празне саксије. Цвеће је плесало. Све један уз другог, држећи се својим листовима као рукама, цветови су очаравајуће плесали. А за клавиром је седео онај велики жути љиљан о ком јој је студент летос причао: „Погледај колико личи на госпођицу Лину!“ Сви су се тада смејали, а сада се и малој Иди чинило да тај жути цвет заиста личи на госпођицу Лину. Док је свирао, он је имао исте покрете, нагињао је своје жуто лице час на једну, час на другу страну, и њихао се по такту музике. Мала Ида је била неприметна, и видела је како је велики плави шафран скочио на сто на ком су се налазиле њене играчке, пошао према луткиној кревету и разгрнуо завесу. Ту је лежало њено болесно цвеће, али је оно одмах устало и климнуло главом у знак да хоће да игра. Сада и мали патуљак, коме је неко одбио доњу усну, устаде и наклони се лепом цвећу. Идино цвеће устаде и, сада потпуно опорављено, оде међу остале цветове, поче да плеше и да се с њима заједно весели. Наједном као да нешто паде са стола. Ида погледа, кад тамо, покладни штап је скочио на ноге као да је и њему било место међу цвећем. Био је, уосталом, веома мио, а на врху је имао малу воштану лутку која је на глави имала широки шешир, управо онакав какав је носио саветник. Сада је рашљасти штап почео да плеше мазурку и да лупка са своје три црвене дрвене ноге. Друго цвеће није могло да игра ту игру, јер је било превише лагано, а није имало чиме да цупка. Сада се и воштана лутка на покладном штапу истеже, заврте се изнад свог папирнатог цвећа и повика:

„Како можете детету пунити главу таквим стварима! То су глупе измишљотине!“

У том тренутку лутка је сасвим личила на саветника са широким шеширом. Била је исто онако жута и мрзовољна. Али када је њено папирнато цвеће поче ударати по танким ногама, она се поново скупи и доби свој пређашњи облик. Мала Ида се од срца насмејала:

 „Како је то смешно!“

Ида се смејала, а покладни штап је и даље плесао, а с њим и саветник, хтео не хтео. Покушавао је стално да буде висок и дугачак, али се опет смањивао у жутог воштаног лутка са великим црним шеширом. Најзад се остало цвеће заузело за саветника, а поготово оно што је лежало у луткином кревету, па га покладни штап ипак остави на миру. У том тренутку нешто је залупало у ладици у којој је међу играчкама лежала и лутка Софија. Патуљак отрча на руб стола, леже потрбушке и некако мало извуче ладицу. Из ладице се диже Софија и зачуђно погледа око себе:

„Па овде је бал! Зашто ми то нико није рекао?“

„Хоћеш ли да плешеш са мном?“, упита је патуљак.

„Баш си ми ти неки играч!“, одговори она и окрену му леђа.

То рече и седе на ладицу мислећи у себи: доћи ће већ неки цвет да ме замоли за плес. Али нико није долазио. Она је кашљуцала кх-кх-кх, али узалуд, нико није долазио да је замоли за плес. А патуљак је плесао сам. И није лоше плесао. Када је Софија видела да њу нико и не примећује, она се наједном сруши с ладице и паде на под. Тада настаде читава пометња. Око ње се окупише сви цветови и почеше да је питају да ли се ударила. Сви су били веома љубазни, а нарочито Идин букетић што је лежао у њеној постељи. Он јој се захвалио на лепој постељи и изразио своју оданост, а онда је одвео на средину собе где је сијала месечина и почео с њом плесати. Они су плесали, а сви други цветови су стајали наоколо и дивили се том пару. Софија је била веома задовољна, па сада рече Идином цвећу да може задржати њену постељу и да њој добро и у ладици. Цвеће јој је тада одговорило:

„Много ти се захваљујемо, али ми не можемо толико дуго живети. Већ сутра ћемо угинути. Реците малој Иди да нас сахрани у врту, тамо где лежи канаринац. На лето ћемо поново израсти и бићемо много лепши.

„Не, ви не смете умрети!“, повиче Софија и пољуби цвеће.

У том тренутку се отворише врата и у собу играјући уђе мноштво дивних цветова. Ида није знала одакле они долазе-мора бити из краљевског дворца. На челу тог мноштва цветова ишле су две дивне руже с малим златним крунама на глави. То су били краљ и краљица цвећа. За њима су ишли шебоји и каранфили и клањали се на све стране. С њима је ишла и музика: велики макови и божури толико су дували у грашкове махуне да су им главе сасвим поцрвенеле. Плави зумбули и мале беле висибабе звонили су својим звончићима. Диван је то био оркестар! Потом стиже много другог цвећа и сви су заједно плесали – и плаве љубичице, и жути невени, тратинчице и ђурђрвак. И сви ти цветови тако су се љубили да је то била дивота! На крају игранке цветови су почели да се опраштају желећи један другом лаку ноћ. Тада је и мала Ида отишла у кревет и наставила да сања о свему што је видела. Чим се ујутро Ида пробудила, отрчала је до свог столића да види да ли је још тамо њено цвеће. Кад је размакла завесу са кревеца, она нађе своје цвеће, али сада сасвим увело и мртво. Софија је лежала у ладици где ју је и оставила, али је била веома сањива.

„ Зар се не сећаш шта би морала да ми кажеш?“, питала је мала Ида, али Софија ју је само тупо гледала и уопште није одговарала.

„ Ниси добра“, укори је Ида, „а цвеће је ипак играло с тобом.“

Затим Ида узе малу картонску кутију на којој су биле насликане неке дивне птице, отвори је, у њу положи своје увело цвеће и рече:

„ Нека то буде ваш ковчег. А када дођу моји рођаци из Норвешке, они ће ми помоћи да вас сахраним тамо, у врту. Тако ћете догодине поново израсти и бити још лепши! Рођаци из Норвешке били су весели дечаци, звали су се Јонас и Адолф.Њима је отац купио два лука са стрелицама, па су допутовали да их покажу Иди. Ида им је све испричала о свом јадном цвећу и замолила их да јој помогну да га сахрани. Дечаци су ишли напред са својим луковима на рамену, а мала Ида је ишла за њима са мртвим цвећем у лепој кутији. Када су у врту дечаци ископали гроб, Ида пољуби своје цвеће, а затим га са ковчегом положи у земљу. Адолф и Јонас су стајали над гробом и одапињали своје стрелице, јер нису имали ни пушака ни топова.

     

бајке преузете са сајта https://veseleklupe.wordpress.com/

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s

%d bloggers like this: